Uglavnom primećujem da se ljudi uglavnom dele u dve grupe. Prvi su oni koji govore samo o tome koliko je ovo loše, i drugi oni koji govore o tome kako je ovo poklon u životu koji treba iskoristiti.
Ja sebe vidim negde na sredini te dve grupe, kao student koji se prošle godine preselio u Novi Sad radi studiranja sam bio srećan kada sam kući bio duže od tri dana ali ubrzo sam shvatio da mi „samostalan“ način života prija u nekom smislu. Igrom slučaja sam nedelju dana pre početka vandrednog stanja imao pauzu od nastave tako da sam otišao kući nazad za Niš, pošto sam mislio da je to savršeno vreme da prvo odem do Beograda da se vidim sa prijateljima odlučio sam da ne ponesem ništa više od ranca. Sada shvatam da je to bila loša odluka jer sam shvatio da su mi 70% stvari zaglavljene u drugom gradu. Najteže mi je bilo u početku da se privikenem na online svet i online predavanja pogotovo bez knjiga i beleški, ali vremenom kao i svi sam se privikao na takav način života. Ne mogu da kažem da sam poštovao mere 100% ali svaki put kada sam izlazio negde to je bilo sa oprezom. Primetio sam da kako prolaze nedelje tako se sve više i više opuštam i krećem polako da se viđam sa prijateljima.
Za sve stvari koje nisam imao vremena su napokon završene i pravljenje police u sobi o kojoj sam još od kada mislio. Srećom, kada živiš u kući uvek ima nešto šta je oštećeno, ispucalo, iskrivljeno polomljeno… Tako da sada svakog dana radim nešto oko kuće kada završim obaveze oko faksa i organizacija. Pokušavao sam u početku da steknem neku novu veštinu, naučim neki novi jezik, ali sam ubrzo shvatio da mi je to bilo više naporno nego prijatno pa sam odlučio da odustanem od toga. Uprkos tome krenuo sam da se bavim sređivanjem dvorišta i kuće. Nadam se da će ovo uskoro biti gotovo i da ćemo da se vratimo u normalu. Za sada omiljeni deo dana mi je od 23:00h do 01:00h kada izađem i kroz prazne ulice u tihom gradu šetam kuče.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Ognjen Nikolić, volonter Tima za javne akcije