Ово ванредно стање није оно што сам очекивао као дете које је гледало Супермена. Једна ствар се дефинитивно показала тачно, грађани јесу у невољи и беспомоћни. Да појавио се и Један суперЧовек али о њему довољно слушате и у вестима.
Дуг боравак у затвореном простору је почео да оставља последице по моје психичко здравље. Почео сам да осећам нервозу, укућани и ја смо постали раздражљивији. На срећу открио сам феноменално решење којим се отклања сав стрес који се накупља. Класична музика. Слушање класичне музике ми је порушило брану у мозгу на реци креативности. Имам осећај као да је инспирација поплавила сва „сува“ подручја у глави која су настала услед стреса. Поплава инспирације је учинила чудо. Толико идеја ми је дошло у главу да почињем да мислим да нећу имати времена све да их завршим током карантина. Од цртања које годинама нисам практиковао до писања и глуме.
Још једна добра ствар је то што сам почео да вежбам. Услед смањене активности почео сам да се осећам уморно и дуже спавам како би се наспавао. Последњих неколико дана откако сам почео да вежбам и то се поправља.
Ова ванредна ситуација није оно што сам очекивао као дете али ме је натерала да будем активнији у решавању проблема које имам. Осећам се боље него на почетку ове кризе али се надам да ће ускоро проћи. Недостаје ми мој Лофт капућино и друштво са којим га пијем.
За тебе је свој дневник отворио: Ђорђе Живић, волонтер Тима за односе са заједницом