Blog

Veoma neobično za mesec, ali beše topao dan. Deset dana kasnije našao sam se na pijaci, lokalnom buvljaku, gde sam tražio japanske jabuke. Šetao sam između tezgi i posmatrao raznovrsnu ponudu štrudli i kojekakvih vrnčarija. Zastao sam na mestu gde se prodavala magnolija da upitam jednu neobično odevenu gospođu za cenu kaktusa, ali ona me je samo zbunjeno pogledala. “Que pasa?”, reče ona.

Razmišljajući kako da strukturišem ovaj tekst postavio sam sebi dva pitanja koja ranije nisam direktno postavljao, ali čijim sam se vrednostima nesvesno vodio: „Šta ja tražim od knjige koju čitam?“ i „ Šta je za mene dobra književnost?“.

Proleteo mi je najinteresantniji mesec ove godine. Prve dve nedelje sam uživao ne radeći ništa. Posle toga, kada sam krenuo na faks, krenulo je sve što se zaustavilo u martu. Vakuum koji je trajao sedam meseci, rasprsnuo se. Neverovatno. Veliki šok i dalje, ali svakako sam jedva dočekao.

Pokušao sam da ukradem leto u poslednjim njegovim danima, ispostavilo se kao krajnje uspešno. Sedmica na moru van sezone je bilo, mogu reći samotno, ali i veoma neobično iskustvo. Kako sam to uradio? Prosto. Jedne srede je pao dogovor da za tri dana spakujemo kofere, ubacimo ih u autobus koji vozi za Crnu Goru i uhvatimo naše vreme na toplom suncu pored hladnog mora. Jesam, kupao sam se u hladnom moru. More je more.

Dragi Dnevniče, evo nas opet nakon duže pauze.

Posebno mesto u srcu svakoga od nas zauzima naš rodni grad, ili ako su se naši roditelji preselili dok smo bili vrlo mali, grad u kojem smo odrasli. Za taj grad nas vežu posebne uspomene. Za mene je to Vršac. Međutim, ove redove ne pišem da bih vam mnogo pričao o mojem odrastanju u malenom gradu pod kulom, već da bih vam pokazao da i tako mala mesta vredi posetiti.

U poslednjih mesec dana nisam imao apsolutno nikakve obaveze. Mogao sam isplanirati svaki trenutak svoga dana. To se nekada pokazalo kao sjajno, dok je nekada bilo katastrofalno. Od spremanja sobe i brisanja prašine, preko vezenja do totalnog izležavanja.

Kada se piše prva stranica dnevnika? U trenutku kada osećanja koja želimo da zapišemo i sačuvamo naviru ili kada prođu, a mi želimo da ih oživimo, pretvarajući ih u slovo?

Svako ko voli da putuje ima ono jedno posebno mesto sa kojim je razvio/la posebnu vezu. Za mene je to Zagreb. Ovaj grad je bogat istorijom, prelepim zgradama, lepo uređenim parkovima, različitom ponudom svega što vas može zanimati, a kultura se oseti na svakom koraku.

Sedim i gledam kroz prozore, što onaj pravi – PVC – što u ekran laptopa. Kroz prvi se vide iskrivljena kajsija i oblačno nebo, idealno za snimanje tajmlepsova, a kroz drugi u mene gleda prazna stranica vord dokumenta. Naravno, prvi prizor, iako depresivan, je puno inspirativniji. Prosto natera čoveka na razmišljanje. Vreme se nekoliko puta dnevno menjalo u toku ove nedelje. Sunce, oblaci i kiša su se smenjivali svakih par sati. Kao da je i samo nebo neodlučno kojoj strani da se prikloni?! Dočekasmo jul, a imamo osećaj da je kasni april.