Uzdahnula sam duboko i otišla da skuvam kafu. U kući je odjednom nekako gužva, svi se sudaramo u kuhinji. Čudno je. Broj ukućana je isti, ali valjda ta činjenica da smo osuđeni na boravak u kući, pruža drugačiji osećaj. Vraćam se u svoju sobu i sedam pored prozora. Parkinzi su prazni, ulice su puste, a sve ove zgrade oko mene su ogromne. Ljudi paniče, ne znaju šta će od svojih života, žale se i pričaju o svemu onome što im je uskraćeno, društvene mreže su nikad aktivnije i sve se konvertuje u virtuelni svet.
A ja? Ja sedim u pidžami pored prozora, pijem kafu i isključujem se apsolutno iz ovog haosa. Ne plaši me ovaj virus, čije ime više ne želim ni da čujem zbog tolikog ponavljanja. Proći će. Ja se bojim onoga što neće proći. Bojim se ljudi, sebe same i ovog sveta. Kako smo kreirali svoje živote? Da li je moguće da smo do ove mere živote ubrzali. Postavili smo toliko ciljeva. Društvo oko nas ima toliko očekivanja koja smo dužni da ispunimo kako bismo bili prihvaćeni. Mi ne živimo naše živote, mi trčimo kroz iste kako bismo došli do ciljeva. Smešno je to što ne znamo da uživamo u ostvarenju istih, nego brže bolje krećemo ka novom cilju. I tako u toj trci neverovatnom brzinom štikliramo jedan po jedan cilj a život nam prolazi brzinom svetlosti.
Pitam se zašto smo ovo uradili? Šta je dovelo do toga da se život ubaci u ,,šestu brzinu”? Da li je moguće da nam ovo usporavanje svega toliko teško pada da u nama budi nemir? Dobili smo to slobodno vreme za kojim svakodnevno žudimo. Imamo vremena da se odmorimo, posvetimo sebi i pronađemo svoj mir. Čudni smo mi ljudi. Uvek težimo ka onome što nemamo, a ne znamo da iskoristimo ono što imamo i da uživamo u tome.
I tako razmišljajući, prinosim šolju svojim usnama i ispijam poslednji gutljaj kafe. Shvatam da je prošlo mnogo vremena od kada sam poslednji put popilla kafu na miru i sa uživanjem. Odlučujem da od sad u svemu uživam kao u ovoj kafi. Bitno je prilagoditi se situaciji i iz iste izvući sve ono pozitivno, a zanemariti suprotno. Evo već je ne znam ni ja koji dan ovog vanrednog stanja. Ne odbrojavam dane jer nemam potrebu. Posvetila sam se sebi u svim segmentima. Uživam svakodnevno, i ne postoji ni jedan sekund vremena provedenog beskorisno. Restartovala sam se i vratila u stanje mira i bezbrižnosti ravno detetu od 5 godina. Razbistrila sam misli i pronašla onu pravu sebe. Kad bih bar mogla ovaj osećaj da prenesem na sve ljude, svet bi bio mnogo lepše mesto za nas!
Za tebe je svoj dnevnik otvorila: Milana Đukić, volonterka Medija tima