Probudila sam se jutros uz predivnu Mariage d’Amour klavirsku kompoziciju Paula de Senneville-a, inače francuskog kompozitora. Za mene je svako jutro posebno jer se trudim da ga posvetim sebi pre nego što svoj umirujući kutak napustim i odem u svet. Ako samo malo bolje pogledamo u brojne videe na temu „Moja jutarnja rutina“ na youtube-u, jasno nam je da uživo naša jutarnja rutina ne izgleda tako savršeno kao na videu. Ustajanje ujutru ne podseća nas na osmeh na licu dok se budimo već radije podeća na čupavu kosu, zabunjenost i pomalo ljutit izraz lica dok se vučemo do kupatila.
Pre svog prvog, jutarnjeg, zelenog smutija volim da ležim na krevetu i meditiram bar deset minuta. S obzirom da se još smatram početnicom u svetu meditacije, ja se najviše fokusiram na svoje disanje i praćenje misli koje jure brzinom svetlosti kroz moj um. Najčešće se izgubim u tim mislima ali to je okej jer ubrzo vratim fokus na disanje. U tih deset minuta osećam psihičko rasterećenje i uživam u tišini koja me okružuje, a to je najvažnije. Na kraju svoje kratke meditacije, uvek izrazim zahvalnost, da li je to zahvalnost na zdravlju, nekim svojim pozitivnim karakteristikama ličnosti, nabrajanje zaista može ići u nedogled. Nakon doručka, pijem svoju kafu na terasi i proveravam svoju e-mail poštu i društvene mreže. Rano jutro je uglavnom mirno i prijatno. U ovim trenucima se zapitam koliko ljudi danas sebi može da obezbedi pola sata mira pred odlazak na posao, fakultetsko predavanje, ili pred odlazak u školu. Oduvek sam mislila da se sve može kada dobro organizuješ svoje vreme ali je ponekad i to težak zadatak i treba imati razumevanja prema različitim ljudskim navikama. Ljudi vole duže da spavaju, to je činjenica. Oni se radije odlučuju za jutarnju kafu za poneti iz lokalne kafeterije na putu za posao nego za ranije ustajanje i pravljenje jutarnje kafe kao i njeno ispijanje u miru. Sa jedne strane je razumljivo, ko još voli da ustaje rano ako ne mora? sa druge strane, međutim, ako će mi ranije ustajanje iz udobnog kreveta omogućiti da napunim baterije za dan koji mi prethodi, ja ću to da uradim. Kada kažem „napuniti baterije“ zapravo mislim na svoje kratke rituale koji mi pomažu da uspešno i energično obavljam sve aktivnosti u svom danu. Moj poslednji kratki ritual je pisanje dnevnika, u kojem pišem sebi kako se osećam i kakva očekivanja imam od sebe za danas. Naravno, trudim se da ne budem previše stroga prema sebi.
Sebi uvek treba posvetiti bar sat vremena, sebi smo najbolje društvo, sebi smo važni, čuvajmo sebe.
Za tebe je svoj dnevnik otvorila: Tamara Popović, volonterka Tima za javne akcije