Pored toga, ono što mi u prestonici Hrvatske najviše prija je atmosfera. Iako, kao i u svakom milionskom gradu, vlada užurbanost, i očigledan stres za zaposlenu populaciju, ipak se oseća pozitivnost u vazduhu, ljudi su mnogo opušteniji nego u Beogradu, zapravo mogu reći da je Zagreb, barem po opuštenosti stanovnika, negde između Novog Sada i Beograda. Pođimo sada u jednu šetnju gradom pod Sljemenom. Znam da nećemo moći da obiđemo sve što nam ovaj grad može pružiti, kao i da ne mogu da vam prenesem atmosferu, ali se nadam da ću vas barem inspirisati da ga posetite.
Bio sam u Zagrebu tri puta, ali samo prvi put sam išao vozom. Zbog praktičnosti ćemo pretpostaviti da je i sada takav slučaj, i da smo u Zagreb došli vozom. Nakon ne baš kratkog puta, izašli smo iz voza i našli se na Glavnoj željezničkoj stanici (Glavni kolodvor). Ona je najstarija željeznička stanica u Hrvatskoj, otvorena davne 1892., pod nazivom Državni kolodvor. Kroz velika drvena vrata smo izašli i osetili osvežavajući vazduh na našim licima. Nismo ni počeli našu avanturu, a već smo bili na jednom od najpopularnijih trgova u Zagrebu – Trgu kralja Tomislava. Prešli smo put, pazeći na plave električne tramvaje, i došli do ogromnog spomenika jahača na konju. Tomislav je bio prvo knez Primorske Hrvatske, a potom i kralj od 925. godine. Kada smo se nadivili ovom spomeniku shvatili smo da je pred nama dugačak park. Krenuli smo dalje. Sa leve strane su nam bile građevine iz XIX i početka XX veka, sa lepim bojama i ornamentima, a sa desne nam je bio park. Staro veliko drveće nam je davalo lep i osvežavajući hlad.
Na prvoj većoj raskrsnici skrenuli smo samo malo udesno, ali nastavili pravo, međutim sada stazom koja skroz vodi kroz park. Sa obe strane su nam klupice, koje su uglavnom pune ljudi, i drveće. Prisećam se kako je ovaj park bio prelepo osvetljen i ukrašen zimus, konkretno u decembru, tokom adventa. Prošli smo okruglu govornicu koja se može naći u skoro svakom gradu bivše Austrougarske.
Konačno smo došli do kraja parka i produžili dalje pravo, povremeno se zaustavljajući da slikamo posebno lepe zgrade i ulične ukrase. Zbog čega baš posebno lepe? Zato što su skoro sve stare i atraktivne, a gotovo nijedna ne prelazi tri sprata. Jedna od članica grupe je lepo primetila da je Zagreb „veoma širok“, ali to mu je omogućilo da sačuva svoju tradiciju i lepotu.
Pred nama se iznenada ukazao ogroman trg sa spomenikom jahača sa sabljom u ruci. Došli smo do srca grada – Trga bana Josipa Jelačića. Prešli smo put, svejednako se diveći što veličini, što šarolikosti prizora pred nama. Došli smo do okrugle fontane, zavirili u nekoliko čuvenih kafana i kafića, ali se u njima nismo zadržavali, iako bi nam osveženje dobrodošlo. Kao i obično, na samom trgu se nalaze štandovi sa raznim proizvodima. Često se ovde održavaju raznorazne manifestacije, skupovi, sajmovi, predstave, itd. Tokom Adventa ovde je strašna gužva, a miris ukusne i različite hrane se oseti na svakom koraku. Tada se na sred Trga nalazi velika pozornica, na kojoj je skoro uvek neko dešavanje, većinom dečiji koncerti, ili nastupi mladih bendova, ukrašen je višemetarskim jelkama, božićnim svetiljkama, ukrasima i maskotama deda Mrazova, polarnih medveda, vilenjaka i irvasa. Pri kraju kruga se mlađi članovi grupe uzbuđuju jer osećaju dobro poznat miris, okreću se i vide Mekdonalds. Dogovaramo se da se nađemo kod spomenika kada završe. Vodim ostatak grupe do spomenika banu Jelačiću, koji izbliza deluje još veće i veličanstvenije. Josip Jelačić je bio hrvatski ban iz XIX veka, borio se protiv pobunjenih Mađara tokom revolucije 1848., a ukinuo je kmetstvo u Hrvatskoj. Malo je poznat podatak da ga je u zvanje bana uveo srpski patrijarh Josif Rajačić. Spomenik mu je podignut još decembra 1866. godine. Dok završavamo našu priču o banu Jelačiću vraćaju se i naši saputnici, gunđajući zato što su potrošili više nego što su planirali.
Vratili smo se na isto mesto na kojem smo prešli put. Veličina i lepota trga je bila tolika da neki/e članovi/ce grupe nisu ni primetili sportsku radnju pored koje smo prošli. Rekao sam im da pogledaju malo bolje, da bi shvatili/e da je to prodavnica hrvatske fudbalske reprezentacije, koja je kult u celoj Hrvatskoj, i iznad je bilo kojeg kluba, te je mnogo veća šansa da ćete pre naći gde da kupite dres reprezentacije, nego bilo kojeg tima, pa čak i Dinama iz Zagreba. Skrenuli smo levo i išli paralelno sa Trgom nekoliko uglova. Kod Saborne pravoslavne crkve smo skrenuli levo i izašli na Cvjetni trg, pun štandova sa cvećem i cvetnim aranžmanima, koji su zainteresovali i muške članove grupe. Tu se nalazi i tržni centar Cvjetni, gde je izbor prodavnica sasvim solidan. Nakon nekog vremena smo seli u baštu jednog od mnogobrojnih obližnjih kafića, da se konačno osvežimo kafom ili limunadom. Pogled na korzo je zaista divan, a vidi se i ceo trg.
Nakon 45 minuta bili smo spremni za nastavak naše avanture. Ušli smo Bogovićevu ulicu i išli desnom stranom da bismo došli do jedne od najvećih knjižara u gradu – Hoću knjigu u Mega storu. To je knjižara na dva sprata, a da bi makar jedan pogledao/la treba ti podosta vremena. Enterijer je izuzetno udoban, osoblje stručno i ljubazno, a izbor neverovatan. Kada smo izašli shvatili smo da smo se zadržali duže nego što smo planirali, i da nam vreme ističe. Iz Bogovićeve smo ušli u Gajevu kod kultnog hotela Dubrovnik, skrenuli smo levo i izašli na Trg bana Jelačića. Od Mega stora do Trga, iako smo prešli možda stotinak metara prošli smo pet ili šest knjižara, a na uglu je bila čak i velika čitaonica. Oko nas su se smenjivali zvuci izuzetno talentovanih uličnih izvođača, koji na taj način pokušavaju da isplate školarine na svojim Akademijama, što muzičkim, što likovnim.
Brzo smo prešli Trg i ušli u ulicu iza njega, koja se uzdizala. Odjednom se pred nama ukazala ogromna neogotička katedrala. Sa mesta na kojem smo zastali pogled je delovao zaista bajkovito. Gradnja ove velelepne građevine je trajala od 1880. do 1906. godine. Smeštena je na Kaptolu, a posvećena je Blaženoj djevici Mariji i svetim Stjepanu i Ladislavu. Ona je najveća katolička crkva u ovom delu Evrope.
Zatim smo se okrenuli ulevo i ušli u narednu paralelnu ulicu. Pored nas su se našle velike stepenice koje su nas odvele na pijac, gde se uvek mogu kupiti ukusne, sveže i domaće namirnice. Sa druge strane nam je uska ulica u kojoj su sa obe strane bile tezge sa cvećem, a ona vodi nazad na Trg. Ipak, mi smo produžili pravo i izašli na još jednu relativno usku ulicu koja se uspinje. Skrenuli smo desno i išli levom stranom ulice. Prošli smo pored radnje ispred koje je bila ogromna kravata na kockice. Kravata je originalan hrvatski brend koji je postao popularan u celom svetu, pa se Hrvati time posebno diče. Došli smo do stepenica koje su nas odvele do Gornjeg grada.
Ovaj deo grada je poznat po tome što se na njemu nalaze hrvatski Sabor i gradska Kuća. Oni su na Markovom trgu, do kojeg smo došli prateći kaldrmisani put, i prošavši kroz „vrata“, gde se nalazi ikona koja je jedina bila neoštećena, iako je cela crkva izgorela. Nakon što smo se slikali na Markovom trgu, krenuli smo ka crkvi svete Katarine, a usput smo posetili i Muzej prekinutih veza. Iza nje se nalazi vidikovac sa kojeg se pruža divan pogled na veći deo grada. Pravi raj za fotografe.
Pre povratka smo rešili da posetimo jedan od najromantičnijih delova Zagreba – Štrosmajerovo šetalište. Imali smo osećaj kao da smo šetali šumom, sa njega se pruža sjajan pogled na ulice, a graja sa njih vam ne smeta. Uveče je osvetljen romantičnim fenjerima, pa je videti parove na klupicama tada redovna pojava. Tada je već bilo kasno, i morali smo krenuti nazad.
Ovaj grad ima još toliko toga da ponudi, kao što su Maksimirski park, zološki vrt, Botanički vrt, Trg Republike Hrvatske, Cibonin toranj, Kvaternikov trg, stadion Maksimir, i još pregršt galerija, muzeja i sličnih građevina. Nažalost, vreme i prostor nam nedozvoljavaju da sve to opišemo i dotaknemo. Ono što mene posebno privlači ovom gradu je sama atmosfera, kao što sam već i rekao. Kombinacija opuštenosti i lepote, kulture i istorije, nauke i vere, izbora i mogućnosti. Sve to stvara dušu jednog grada, ono što ljudi prepoznaju, samo ako to žele, ako se samo malo potrude i zaborave na predrasude i stereotipe. Ukoliko su spremni na nešto novo otvorenog uma.
Autor: Stefan Kostić, volonter Medija tima