Volonterski dnevnici

Pokušao sam da ukradem leto u poslednjim njegovim danima, ispostavilo se kao krajnje uspešno. Sedmica na moru van sezone je bilo, mogu reći samotno, ali i veoma neobično iskustvo. Kako sam to uradio? Prosto. Jedne srede je pao dogovor da za tri dana spakujemo kofere, ubacimo ih u autobus koji vozi za Crnu Goru i uhvatimo naše vreme na toplom suncu pored hladnog mora. Jesam, kupao sam se u hladnom moru. More je more.

Dragi Dnevniče, evo nas opet nakon duže pauze.

U poslednjih mesec dana nisam imao apsolutno nikakve obaveze. Mogao sam isplanirati svaki trenutak svoga dana. To se nekada pokazalo kao sjajno, dok je nekada bilo katastrofalno. Od spremanja sobe i brisanja prašine, preko vezenja do totalnog izležavanja.

Kada se piše prva stranica dnevnika? U trenutku kada osećanja koja želimo da zapišemo i sačuvamo naviru ili kada prođu, a mi želimo da ih oživimo, pretvarajući ih u slovo?

Sedim i gledam kroz prozore, što onaj pravi – PVC – što u ekran laptopa. Kroz prvi se vide iskrivljena kajsija i oblačno nebo, idealno za snimanje tajmlepsova, a kroz drugi u mene gleda prazna stranica vord dokumenta. Naravno, prvi prizor, iako depresivan, je puno inspirativniji. Prosto natera čoveka na razmišljanje. Vreme se nekoliko puta dnevno menjalo u toku ove nedelje. Sunce, oblaci i kiša su se smenjivali svakih par sati. Kao da je i samo nebo neodlučno kojoj strani da se prikloni?! Dočekasmo jul, a imamo osećaj da je kasni april.

Pored svih ostalih zanimacija, odlučio sam da potrošim svoje vreme i kvalitetnom šetnjom kroz Dunavski park. Krajnje je inspirativno posmatrati zelenilo između koga kruže ljudi. Iako tiranija korone još uvek vlada, ljude nije sprečila da izlaze napolje i kvalitetno provode svoje vreme. Dolazak leta je svakako, obradovao ljubitelje toplog vremena i letnjih igara, ali je ujedno i razočarao fanove muzičkih festivala i javnih okupljanja. Povremeno bi uočio decu kako izvode veoma precizne akrobatske zahvate u Dunavskom parku poput zvezda ili raznih akrobatskih skokova. Na zvezde sam naročito bio ljubomoran zato što nikada nisam bio proslavljen u tom smislu, ali sam time uvek bio fasciniran.

Prošli put kad sam pisao ovaj dnevnik, mislio sam da će jul biti potpuno oslobođen epidemioloških stega. Međutim, svi smo se grdno zafrknuli. Izvesno je da ćemo još dugo morati da brinemo, o virusu korone. Ali i o drugim parazitima…

Konačno smo dočekali leto. Nije prošlo ni dva dana, a ljudi su počeli da kukaju kako je prevruće.

Kad smo bili zatvoreni u četiri zida napolju je sijalo sunce… A sad? Četvrti dan kiša.

Nas petnaestoro se naguralo u Marčelov stan kao da su nas unutra čekali gotovi romani s našim imenima na koricama, a ne puki saveti za pisanje. Stan je bio skroman, nalik na vlasnika no bio je s ukusom nakićen raznoraznim knjigama, stripovima, asimetričnim policama, figurama zlikovaca iz horor filmova, transformersima i drugim džidžabidžama koje bi samo jedno dete 90ih moglo da izabere. Bili smo oprezni da ne srušimo ništa dok smo tražili svojih pola metra sa dobrim pogledom na domaćina, no neizbežno, nečiji lakat je prešao nevidljivu granicu i figura monstruozne ruke Fredi Krugera je pala na patos. Nije to ništa, opušteno – uveravao nas je.